Drago mi je da pratite moje medijske nastupe, zaista, na svakom od njih se trudim da, pored onih uobičajnih pitanja i priča koje nekako ne mogu izbjeći, uvijek kažem i nešto novo i drugačije. Dopiremo kroz razne medije do sve većeg i večeg broja ljudi i nadati je se poboljšavamo njihov život nabolje na neki naš prepoznatljiv način. Nedavno, u razgovoru sa nekim fanovima u Sarajevu, obećao sam ponovo postaviti neku priču. Mnogo pitanja sam imao kako se nositi sa ljudima koji pričaju protiv nas, koji su nas povrjedili, izdali naše prijateljstvo i povjerenje koje smo u njih imali. Izgleda da svako ima, nažalost, takva iskustva u životu, koja u pravilu govore mnogo više o tim ljudima koji su to uradili ili i dalje rade, nego o nama samima, pa sam intuititvno pomislio da bi ova stara zen priča možda mogla da da odgovor na pitanje kako se nositi sa tim i osloboditi se.
Odvojite malo vremena, procitajte i gledajte da Vam od danas vreća koju nosite bude što lakša, ili još bolje, da je nikako nemate. Priča ide ovako:
Jednog dana, mudrac je učeniku dao praznu vreću i korpu punu krompira.- “Razmisli o svim ljudima koji su u skorije vrijeme rekli ili učinili nešto protiv tebe, posebno onima kojima ne možeš oprostiti. Svako takvo ime ureži u jedan krompir i stavi sve takve krompire u vreću.” Učenik se sjeti mnogih imena i uskoro mu je vreća bila puna krompira. – “Sedam dana ćeš nositi vreću sa sobom kamo god pošao”, reče mudrac. “Nakon toga ćemo opet razgovarati.”
Učeniku se zadatak učini lakim. Nositi okolo vreću krompira nije baš jako teško. No, nakon nekog vremena, vreća mu posta pravi teret. Smetala mu je i sve mu je teže bilo podići je na rame, premda je bila jednako teška kao i prvog dana zadatka. Nakon nekoliko dana iz vreće je počelo smrdeti. Izrezbareni krompiri počeli su trunuti i vonjati. Ne samo što ih je bilo nezgodno svugde vući sa sobom, nego je to postalo i prilično neugodno. Sedam dana je napokon prošlo.
Mudrac pozva učenika i upita ga:- “Jesi li razmišljao u vezi s ovim?”
– “Jesam, učitelju”, odgovori učenik. “Kad nismo u stanju ignorisati te ljude, zaboraviti na njih i ono što su uradili, te iznad svega oprostiti, nosimo te svoje negativne osećaje svuda sa sobom, kao što sam ja nosio krompir. Negativnost je težak teret, a sa vremenom postaje sve teži i neugodniji.”
– “Da, upravo se to događa kad nam se neko zamjeri tako da to ne možemo zaboraviti. I, šta misliš, kako možemo olakšati taj teret?”
– “Moramo težiti tome da oprostimo u sebi i radi sebe.”
– “Oprostiti čovjeku koji te povredio značilo bi trajno ukloniti jedan krompir iz vreće. Koliko je osoba kojima si ti spreman oprostiti i na njih zaboraviti?”
– “Dosta sam razmišljao o tome, učitelju”, reče učenik. “Premda to od mene zahtjeva priličan napor, odlučio sam oprostiti svima.”
– “Odlično, znači da možemo izvaditi sve krompire. Je li se i ove nedelje još neko ogrešio o tebe?” Učenik je malo razmišljao, a onda priznao da je bilo takvih, premda ga je uhvatio strah da će se njegova prazna vreća opet napuniti krompirima.
– “Učitelju”, upita učenik.
“Ako nastavim ovako, neće li u mojoj vreći svake nedelje biti krompira i tako unedogled?”
– “Da, dokle god ljudi govore protiv tebe ili rade protiv tebe i ti tome pridaješ važnost, dotle će u vreći biti krompira.
– “Ali, učitelju, mi ne možemo kontrolisati postupke drugih ljudi. Kako nam mudrost u tom slučaju može pomoći?”
– “Do prave mudrosti još nismo ni stigli. Sve o čemu smo dosad razgovarali posve je uobičajen odnos prema oproštaju. Razni filozofi i razne vjere uče nas istome — treba težiti tome da oprostimo, jer to je velika vrlina i iznad svega potrebna je nama, a ne onima kojima praštamo. Ali to nije puna mudrost jer prava mudrost odiše lakočom i ne poznaje težnju.”
– “A šta bi to bilo učitelju?”
– “Na to pitanje možeš i sam odgovoriti. Ako su krompiri naši negativni osećaji, šta je vreća?”
– “Vreća je… da nema vreće, ne bih imao u čemu držati krompire. To je, dakle, nešto u nama što nas tjera da se zadržavamo na osećaju povređenosti… Znam šta je to kod mene: previše držim do toga šta drugi o meni misle i šta su mi uradili.”
– “I šta će se dogoditi ako prestaneš do toga držati?”
– “Tada mi se bilo šta što bi ljudi mogli reći ili učiniti protiv mene neće činiti tako velikim. Naravno znat ću ko je šta i kako da se prema tome postavim ali neću tim ljudima i onome što su radili ili rade, u svome životu davati emocionalnu težinu niti dragocjeno vrijeme koje imam na ovom prolaznom svijetu. ”
– “Ako je tako, ne moraš više urezivati imena u krompire. To znači da nema više tereta i nema više smrada. Put opraštanja je svjesna odluka, ne samo da ćeš maknuti pokoji krompir nego ćeš odbaciti cjelu vreću.” Opraštanje je “ključ za sreću”. Nedostatak opraštanja povređuje nas više nego što povređuje ostale. Sve što se događa u životu je lekcija, izazov i prilika za rast. Greška se moze preobratiti u zlato učenjem iz nje. Oprostiti jednako je osloboditi se……
Oslobodite se negativnosti i uživajte u dragocijenosti svakog trenutka koji Vam je Bog podario na ovom prolaznom svijetu.
Na ovom svijetu mi smo samo putnici, pa gledajmo da nosimo na svojim leđima što manje tereta.
Lakše se putuje i više se uživa.
Ako Vam se i ova priča svidjela, znate šta Vam je činiti. Hvala Vam dragi moji prijatelji na podršci, i na tome što ste promotori dobra.
Želim Vam od srca uspjeh i sreću u svakom segmentu ovog divnog života!
Iskreno Vaš,
Dr Kenan Crnkić
